O panicnom poremecaju govorimo kada se kod nekoga pocnu sve ucestalije javljati panicne reakcije. Osoba je obicno svesna samo telesnih simptoma ( ubrzan rad srca, ubrzano disanje, stezanje misica, preznojavanje), a nije svesna toga da su to simptomi odredjenog osecanja sa kojim nije u kontaku. Ovo osecanje je veoma snazno (afekat). Osoba ne moze da ga objasni sebi, dozivljava ga kao napad na sebe, plasi se da joj se moze desiti nesto strasno u narednim trenucima (da ce poludeti ili umreti). Oseca se zateceno, sve je to jako iznenadjuje, i ne zna da li moze da prekine kontakt sa tim osecanjem. Zato reaguje panikom. Otuda naziv panicna reakcija. U ovim trenucima osoba nije svesna ni toga da se uspanicila, nego je panicna reakcoja opet za nju razlog za jos jedan strah – strah da ce se to ponoviti u nekoj najnezgodnijoj i najnepozeljnijo mogucoj situaciji.

Znaci, sve pocinje od jednog osecanja koje je potpuno neprihvatljivo za osobu , da bi se na to nadovezala panicna reakcija (strah od prvobitnog osecanja), a onda na sve to i jedna vrsta anksioznost i(teskobe) – strah da ce se panicna reakcija ponoviti.
Resavanje problema ide u obrnutom smeru. Najpre osoba treba da shvati da se panicna reakcija nece ponoviti u nekom od nje nezavisnom trenutku, nego da od nje zavisi kada ce da se uspanici, a kada nece. Zatim osoba shvata da nema potrebe da panikom reaguje na prvobitno osecanje i uci druge nacine da ga kontrolise. Na kraju postepeno uci da uspostavlja kontakt sa prvobitnim osecanjem.

Ne reaguju svi ljudi na snazne afekte sa kojima nisu ukontaktu zato sto im nisu prihvatljivi panicnom reakcijom. Postoje i drugi mehanizmi o kojima necu sada govoriti (npr opsesivna reakcija). Panicnom reakcijom cesto se reaguje na separacioni strah. Taj strah obicno potice iz neke situacije u detinjstvu kada se dete plasilo da ce biti ostavljeno. Takav strah kasnije postaje potpuno neprihvatljiv, jer osoba odlucuje da bi” trebalo da postane samostalna”. Samim tim postaje “besmisleno” plasiti se od odvajanja kada covek ionako treba da se osamostali od roditelja. Zato osoba potpuno prekida kontakt sa separacionim strahom. Medjutim, taj strah nikako nece prestati time sto je prekinut kontakt sa njim. Osoba ce i dalje u odredjenim trenucima osecati taj strah, ali ce biti svesna samo njegovih telesnih simptoma, pa ce zato reagovati panikom.Ovo su obicno trenuci kada se plasi da ce biti ostavljena od bliske osobe bas onda kad joj je u zivotu nesto tesko (dogadjaj “okidac”- npr dodatni pritisak na poslu, odlazak dece na skolovanje). Nacin vezivanja ovih osoba za partnere je obicno simbioticki – posto nemaju dovoljno svog unutrasnjeg oslonca, sigurnost osecaju samo u prisustvu partnera. Njima je zivot i inace tezak kada nemaju partnera, jer osecaju da nisu sposobni da se samostalno nose sa zivotnim okolnostima.
Naravno, postoje i druga osecanja na koja se moze reagovati panicnom reakcijom.

Cilj psihoterapije je prihvatanje stava da su sva osecanja prihvatljiva (“sve sto je ljudsko nije mi strano”), kao i izgradnja samopouzdanja ( svesnosti da osoba moze samostalno da se nosi sa svojim zivotnim okolnostima).
Takodje je veoma vazno da osoba nauci da moze da kontrolise svoje emocije u svakom trenutku. Tome, pored terapeutovog objasnjenja, sluze i mnogobrojne tehnike koje se uce tokom psihoterapije.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut