Depresija

Jedan od najcescih razloga dolaska na psihoterapiju je depresija.
Depresiju karakterise osecanje bespomocnosti u nosenju sa zivotom, zalosno raspolozenje, potistenost. Mozda najuocljivija odlika depresivnog je nedostatak samopostovanja, procenjivanje sebe kao beskorisne osobe i gubitnika. Nedostatak osecanja sopstvene vrednosti dovodi do toga da depresivna osoba razvija preteranu zavisnost od misljenja drugih. Potrebni su joj stalni dokazi prihvacenosti od njih, a na kritiku je jako osetljiva. Isuvise vodi racuna o osecanjima drugih ljudi, i tako postaje nesigurna u sopstvena osecanja. Osecanje bespomocnosti je izrazeno zbog verovanja depresivne osobe da nije sposobna da napravi dobar izbor, ili da donese odluku.
Depresija je pracena telesnim simptomima kao sto su: gubitak apetita, nesanica, brzo zamaranje,smanjenje seksualne zelje, poremecaji funkcije zeluca itd.
Depresija moze biti izrazena u vecem ili manjem stepenu (ranije se delila na neurotsku, “reaktivnu” i psihoticnu,”endogenu” depresiju). Odredjeni dogadjaji, kao sto je smrt bliske osobe, prekid ljubavne veze, gubitak posla i sl, dovode do depresije kao reakcije. Medjutim, ukoliko ovo stanje traje duze, ili je intenzivnije, moze se govoriti i o “depresivnoj licnosti”. Ovakva licnost je sklona tome da veruje da je prepustena na milost i nemilost teskim zivotnim okolnostima i da je ona nesposobna da preduzme bilo sta protiv njih. Istovremeno i krivi sebe za to i svoju ljutnju okrecu prema sebi unutra.Jedna od njenih osnovnih osobina je nedostatak samopostovanja.
Psihoterapija depresije zahteva holisticki pristup koji obuhvata sve metode koje mogu biti od pomoci. Na pocetku terapije cesto je potrebno primeniti medikamentoznu terapiju, a onda kada se depresivni simptomi obuzdaju se radi i na dubljem nivou. Zbog opasnosti od suicida, cesto je potrebna i saradnja sa porodicom i sirom socijalnom sredinom, a ponekad i hospitalizacija.
U gestalt terapiji jedna od vaznih oblasti rada je povecanje osecanja oslonca u sebi, prihvatanjem sebe onakvima kakvi jesmo, sto vodi ka povecanju samopostovanja i smanjenju osecanja bespomocnosti. Naravno, na pocetku terapije je potrebno pruziti depresivnoj osobi spoljasnju podrsku, kako od strane terapeuta, tako i od strane porodice, okruzenja, dok ne izgradi svoj unutrasnji oslonac.
Danas se u okviru ovog integrativnog pristupa sve cesce primenjuje i tretman koji se zasniva na shvatanju da na psiholosku stabilnost utice tzv. “osecajni mozak” koji se razlikuje od neokorteksa, najrazvijenijeg dela mozga, zaduzenog za govor i misljenje. Emotivna uznemirenja su posledica disfunkcije osecajnog mozga koje svoj izvor imaju u bolnim iskustvima prozivljenim u proslosti.Ova iskustva su trajno utisnuta u mozak, po ovom shvatanju, i cesto nastavljaju da deluju na nase reakcije i ponasanje i mnogo godina kasnije. Zato se u psihoterapiji koriste metode koje se direktno “obracaju” emocionalnom mozgu : npr. metoda desenzibilizacije i umirivanja putem pokreta ociju- EMDR (Eye movement desensitization and reprocessing), kao i akupuntura, odredjeni nacin ishrane, sinhronizacija hronobioloskih ritmova preko vestackog svitanja itd. Bitno je napomenuti da je jako vazno obratiti se za strucnu pomoc psihoterapeutu, psihologu, psihijatru, koji ce izvrsiti procenu depresivnosti i preporuciti adekvatan tretman.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut