Ambivalentnost prema zavisnosti

kuca

Svi smo mi, manje ili više zavisni od raznih stvari. Ove zavisnosti mogu biti očigledne, a mogu se pojavljivati i u raznim suptilnijim oblicima. U svakom slučaju, one su značajan faktor u mnogim problemima u svim oblastima našeg života. Kada primetimo da smo od nečega zavisni i da je to povezano sa smanjenim kvalitetom našeg života, logično pomislimo kako bi bilo dobro kad bismo sa time prestali. Ako se na ovoj misli zadržimo, i makar jednim delom je prihvatimo kao istinitu i značajnu, tu počinje ambivalentnost.

Ambivalentnost  je jedna vrsta unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt postoji kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina. Ta međusobna suprotstavljenost dvaju pogleda na život može se ogledati u tome da jedan isti psihički objekat istovremeno sagledavamo kao pozitivan i kao negativan, kao koristan i kao štetan.

Ti psihički objekti povodom kojih smo ambivalentni često su razni oblici zavisnosti.

Ambivalentnost povodom bolesti zavisnosti nastaje onda kada zaključimo da bi bilo dobro da prestanemo. Tada označavamo svoju zavisnost kao nešto negativno i štetno.  Za to možemo imati različite razloge koji se kreću u širokom spektru od društvene neprihvatljivosti naše zavisnosti, negativnog uticaja na naš izgled i finansijsku situaciju, na naše raspoloženje, preko štetnih uticaja na naše mentalno i fizičko zdravlje, pa sve do različitih emocionalnih razloga.

Sa druge strane, mi i dalje definišemo predmet te zavisnosti kao nešto pozitivno i to upravo iz onih razloga iz kojih smo se i “navukli”. Ti razlozi su nešto homogenije prirode i povezani su sa nerazrešenim psihološkim problemima i izbegavanjem neprijatnih emocija.  U svakom slučaju, kada zaključimo da bi bilo dobro da prestanemo, to otvara unutrašnji konflikt. Unutrašnji konflikti su u principu korisni zato što njihovo razrešavanje podrazumeva psihičko sazrevanje. To važi i za ambivalentnost prema bolesti zavisnosti. Razrešenje ove ambivalentnosti moguće je kroz psihičko sazrevanje.

Tipično je da sagledavamo sebe kroz one svoje aktivnosti koje su društveno razumljive i o kojima možemo da pričamo sa drugima. One naše aktivnosti i pogledi na život koje je teško objasniti drugima uglavnom ostaju u sferi nesvesnog. U principu razlozi za prestanak zavisnosti su društveno razumljivi, za razliku od onih razloga koji su nas motivisali da postanemo zavisni. Društvo ima određene koncepte o tome kako i zašto postanemo zavisni, ali ti koncepti uglavnom osvetljavaju samo jedan mali deo ove problematike. Zato možemo slobodno reći da glavni razlozi za bolesti zavisnosti nisu društveno razumljivi. To bitno utiče na početnu poziciju naše svesti u rešavanju ambivalentnosti prema zavisnosti. Naša svest će, vrlo verovatno, biti pristrasna. Mi ćemo sagledavati sebe kao onaj deo ličnosti koji hoće da prestane, jer su njegovi razlozi društveno razumljivi. Sa druge strane teško nam je da razumemo deo ličnosti koji definiše zavisnost kao nešto pozitivno. Stoga ga u početku ne doživljavamo kao svoje “ja”, nego kao “ono” ili “to”, ono nešto što nas sprečava da prestanemo. Onda prema tom “onome” zauzimamo nekakav stav, kao da je odvojeno od nas. Sagledavamo ga bilo kao neprijatelja. protivnika, ili sredstvo za ostvarenje “svojih” ciljeva (ciljeva onog dela ličnosti koji je društveno razumljiv). Drugi ljudi nam pružaju, ako ne podršku, onda bar razumevanje za neprijateljski ili protivnički stav prema “onome”. Kad u društvu govorimo o onome što nas sprečava da prestanemo kao o protivniku ili neprijatelju, vrlo verovatno ćemo naići na razumevanje. Tu se može povući razlika između konzervativnijih krugova koji imaji više razumevanja za neprijateljski stav prema tome, i liberalnijih krugova koji više razumeju umereniji protivnički stav prema tome. U svakom slučaju, vrlo verovatno ćemo se osećati ohrabreno da pokušamo da prestanemo uprkos “tome”. Time dokazujemo snagu volje, odlučnost i hrabrost i snagu da se uhvatimo u koštac sa problemom. Međutim, pošto se, zapravo, borimo protiv sebe samih, što je apsurd, pre ili kasnije u svakom slučaju gubimo. Ako nam je problem dovoljno značajan, ovu borbu ćemo ponavljati više puta, dok ne uvidimo da je uzaludna. Ako nam je problem i dalje dovoljno značajan, to će nas motivisati da istražimo alternativne načine rešavanja ambivalentnosti prema zavisnosti. Teškoće sa kojima se suočavamo a koje su povezane sa zavisnošću mogu biti dovoljno velike da nas motivišu da stavimo u drugi plan priču o sebi kao snažnoj i hrabroj osobi koja može da se nosi sa svojim problemima i da prestane sa zavisnošću uprkos “onome” što je sprečava. Kad nam više nije toliko stalo do ove slike o sebi, to nam otvara vrata da potražimo podršku, ili bar razumevanje u onim društvenim krugovima koji nam do tada nisu bili dovoljno interesantni. Koji će to društveni krugovi biti zavisi od načina na koji smo spremni da se psihički razvijamo. To takođe mogu biti različiti neprijateljski ili protivnički odnosi prema “onome”.

Međutim, ako smo spremni za to, možemo potražiti razumevanje u onim društvenim krugovima koji imaju nešto drugačiji odnos prema “tome”. Naime, u odredjenim drustvenim grupama, koje se često i organizuju da bi ljudi radili na “tome”, ono što nas sprečava da prestanamo se ne posmatra kao neprijatelj ili protivnik, nego kao sredstvo. Nešto čime je moguće izmanipulisti da bi sarađivalo u prestajanju. Ovakav pristup je, naravno, mnogo konstruktivniji i daje mnogo dugoročnije rezultate. “Ono” shvata da može aktivno da učestvuje u životu. Dok smo se borili protiv njega, ono je naš neprijateljski stav prema njemu projektovalo na druge ljude i okolnosti. Smatralo ih je odgovornim za to što ne može da dođe do izražaja. Kako se naš odnos prema “tome” menja, tako i “to” menja svoj (naš nesvesni) odnos prema svetu. To na dugi rok dovodi do mnogo trajnijih rezultata nego borba protiv sebe.

Međutim, posto je manipulisanje sobom takođe vrsta apsurda, ni ovo ne može da traje u nedogled. Posle nekog vremena ovaj sistem motivisanja slabi. Ako je naš problem dovoljno veliki, motiviše nas da nastavimo sa istraživanjem. Počinjemo da se pitamo zašto nas “to” sprečava da prestanemo. Ovaj oblik psihickog razvoja zahteva jos specijalizovaniju vrstu društvene podrške. Okrećemo se ka psihoterapiji. Ovo naravno može da da još dugoročnije rezultate. I ovde se provlači malo apsurda – razumeti sebe, kao da postoje dva ja, jedno koje pokušava da razume, i “ono” koje je predmet razumevanja.

Najdugotrajnije rezultate daje prestanak pristrasnog odnosa svesti prema psihičkim sadržajima, prema stranama u konfliktu. Doživljavanje onog dela ličnosti koji nije drustveno razumljiv svojim ja jednako kao i onog dela ličnosti koje jeste društveno razumljiv. Ovde je od velike pomoći rad sa telom, pošto se oni delovi ličnosti kojih nismo svesni uglavnom manifestuju kao telesne senzacije koje doživljavamo kao “ono” što nam ne prija u telu,  što nas boli i sl.

Takav celoviti, nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti je u stvari psihički pojam koji je najbliži onome sto samoljubav jeste. Ljubav se uvek odnosi na celinu, tako da celovit odnos jeste najpribližniji ljubavi.

Ljubav prema sebi u situaciji unutrašnjeg konflikta znaci voleti obe strane u konfliktu, voleti sam konflikt i ceo proces njegovog rešavanja. Ovo nam može biti čudno, zato što mnogi od nas imaju negativan odnos prema konfliktima, kako u odnosima sa drugima, tako i u unutrasnjoj dinamici. Konfilikt i pokušaj njegovog rešavanja se često  doživljavaju kao negacija ljubavi. Ako ih i ne smatramo za negaciju ljubavi u svakom slučaju nam nimalo ne prijaju, ometaju nam svakodnevicu i psihički su naporni. Ljubav prema sebi se upravo ogleda u svesnosti da je jedino dugoročno rešenje konflikta moguće ako taj konflikt volimo i ako imamo strpljenja i ljubavi za ceo proces njegovog rešavanja. Ovo strpljenje se zasniva na veri u sebe, i na svesnosti da smo mi vredni toga.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Photo by Nemanja Stojanović