KAKO SE “NADJU” KLIJENT I PSIHOTERAPEUT

Kada neka osoba odluči da dođe na psihoterapiju, dolazi kod psihoterapeuta da bi mu on pomogao u rešavanju nekog problema. Psihoterapija je samo jedan od načina rada na problemima psihološke prirode koji se odvijaju uz pomoć drugih ljudi. Kao i sve što radimo uz pomoć drugih ljudi, određen je ne samo našom ličnošću, nego i ličnostima svih onih koji u tome učestvuju. U procesu psihoterapije učestvuju klijent, (ili grupa) i psihoterapeut. Sve te ličnosti kreiraju psihoterapijski ambijent. Ovaj ambijent može da se oseti i da prepozna, i svaki potencijalni klijent na njega reaguje tako što može da dolazi ili ne dolazi na psihoterapiju kod određenog terapeuta. Isto važi i obrnuto, terapeut „oseti“ svog klijenta i može prepoznati da mu je od psihološke koristi da sa njim radi (da mu bude od pomoći i da istovremeno oseća podsticaj i motivaciju da to čini), ili da nije. Kao i u svakom ljudskom susretu, i ovde se ljudi nađu, ili se ne nađu.
Psihoterapija ima za cilj pomoć klijentu, ali ima i povratno dejstvo na psihoterapeuta.
Dakle, psihoterapijski ambijent je jedna celina i u njoj se često slično sličnom privlači, odn. klijent i psihoterapeut se ne “nađu” slučajno.
Kako dolazi do ovoga?
Tako što je njegovim učesnicima zajednički cilj da taj problem reše na ovaj ili onaj način.
Ono po čemu se psihoterapijski ambijent razlikuje od drugih oblika udruživanja ljudi koji imaju sličan problem jeste način na koji se taj problem rešava. Terapijski ambijent podstiče klijenta da postane svestan svog problema i da ga razrešava upravo na taj način, svesnošću.
Što se tiče terapeuta, njegov problem nije u fokusu terapije, ali kada veći broj klijenata ima sličan problem, on na neki način postepeno, kroz ponavljnje, stvara u ličnosti terapeuta jednu povoljnu klimu da i on postane svestan svog problema.
Ovo možda nalikuje prijateljskom odnosu, ali psihoterapija nije prijateljstvo (mada može postati i to, uglavnom po završetku psihoterapije). Uloga prijatelja je drugačija od uloge psihoterapeuta. Prijatelj je tu da nam pruži podršku, i/ili da nam iznese svoj pogled na taj problem, a psihoterapeut da otkrijemo neke greške u načinu na koji emocionalno reagujemo i da povećamo svesnost o tome. Pored toga on je i stručno osposobljen i ima iskustva u tome.
Kroz proces psihoterapije klijent i terapeut se kreću ka ovom cilju zajedno. Uz uzajamno poštovanje i razumevanje, sklapaju “radni savez”, pri čemu terapeut prihvata klijenta bez nekog ličnog vrednovanja njegovih osećanja i ponašanja.Terapeut je ljudsko biće kao i klijent, s tim što poseduje određena stručna znanja i iskustva koja koristi u radu sa klijentom.
Nedostatak svesnosti o nekim svojim osećanjima je otežavajuca okolnost za psihoterapeuta. On onda tokom psihoterapije, ukoliko ih nije svestan, može težiti ka tome da preuzima na sebe i ono što nije do njega, nego do klijenta. Tako nije od pomoći klijentu u njegovom osvešćivanju vlastitih osećanja, a na neki način i koristi psihoterapijsku situaciju za svoje potrebe.

Dolazak kod psihoterapeuta je na prvi pogled početak psihoterapije. Ali, psihoterapija na neki način počinje I pre toga.
Prethodila su mu dešavanja kako na unutrašnjem, tako I na spoljašnjem planu kod klijenta koja su ga dovela do odluke da potraži ovu vrstu pomoći.
Samo donošenje te odluke je jedan proces.
Psihoterapija kao takva je proces.
Završetak psihoterapije je takođe proces.
Koliko dugo će trajati zavisi od više faktora. Na početku psihoterapije klijent I terapeut kroz “radni savez” postignu dogovor o ciljevima koje žele postići (najpre klijent; terapeut mu može ukazati na razne mogućnosti koje pruža psihoterapija). Na psihoterapiju neko obično dođe kada ima neki konkretan problem. Najčešće je taj problem “vrh ledenog brega”, odnosno posledica dubljih intrapsihičkih dešavanja. Ovo dolazi do izražaja kroz rad I klijent ima priliku da ne samo reši svoj problem, već I da radi na razvoju svoje ličnosti ka zrelosti.
Ovako gledano, moglo bi se reći da psihoterapija može da traje do kraja nečijeg života.
Ipak, u nekom trenutku se ipak završava. U trenutku kada klijent oseti da može dalje I sam da radi I na svom razvoju, I na rešavanju životnih problema koji se javljaju.
Ovo ne znači da u nekim periodima ne može da ponovo zatraži pomoć psihoterapeuta. Može se desiti da se “zaglavi” u nekim situacijama, ili da one prevazilaze njegove aktuelne mogućnosti sa njima. Tada može ponovo kroz psihoterapiju da radi na sebi I da na taj način postigne uspešnije rešavanje tih problema.
I, naravno, po završetku psihoterapije klijent I terapeut imaju jedan specifičan odnos, s obzirom na sve kroz šta su prošli, kao dva “ratna druga”.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut