SAMOPOVREĐIVANJE (ZAMRZNUTO OGLEDALO)

653_1086157191047_341_nJednom sam bila u prilici da se nađem u jednom ogromnom luksuznom kupatilu. Bilo je opremljeno više kao neki mali salon, nego kao kupatilo. U njemu je bilo veliko trokrilno ogledalo. Dok sam prala ruke, ugledala sam  cedulju na njemu. Na njoj je pisalo: “Osoba koja zna odgovore na sva Vaša pitanja o Vama je pred Vama”. Moja prva reakcija je bila da pogledam naokolo gde je ta osoba, da li možda sedi na nekoj stolici za stočićem. Naravno, posle toga sam shvatila da sam to ja. Ali, najpre sam se okrenula.
Imam tendenciju da ponekad “zatvaram oči” pred stvarima koje su mi neprijatne. Ali, zašto bi mi bilo neprijatno da odgovore koji su mi potrebni tražim tamo gde jesu?
Možda zato što nisam spremna za te odgovore.

Razmišljala sam za koje odgovore to nisam spremna. Naravno, razmišljanjem nisam mogla da dođem do njih. Takvih odgovora obično nismo svesni.
Mislim da je jedan od dobrih putokaza u kom pravcu da idemo ako pogledamo da li postoji nešto što radimo, a nije nam jasno zbog čega.
U mom slučaju to su neka ponašanja koja bi se mogla nazvati pomalo avanturističkim. Možda čak i rizičnim. Kada radim takve stvari osećam se nekako dobro. Na primer, svake godine za Božić se kupam u, već pominjanom, Vlasinskom jezeru. Najniža temteratura na kojoj sam se kupala je bila – 18 °C. Led je bio svuda oko mene.
Ranije nisam tražila odgovor zašto radim ovo, ali odgovor je nekako našao mene.
Čitala sam knjigu “Working with suicidal individuals” (Tony White). Nema jasnih pokazatelja o povezanosti suicidalnosti i samopovređivanja,  ali autor smatra da samopovređivanje ima važnu psihološku funkciju. Naročito sam se vraćala na ovaj deo:

“Ovakvo ponašanje uglavnom nalazimo kod osoba koji se samopovredjuju iz sledećih razloga:

*Radi doživljavanja sebe kao realne osobe, ovo srećemo kod disociranih ličnosti.
*Radi obezbedjivanje bilo kog osećaja čime se prevazilazi osećanje “praznine”.
*Samopovredjivanje sa ciljem olakšanja od prevelikog, narastajućeg pritiska.

U svakom od ovih slučajeva samopovredjivanje omogućava neku vrstu psihološke dobiti koju osoba ne može postići na neki drugi, manje štetan način. Da se oseti nešto, da se smanji osećaj obamrlosti, da se smanje narastajući pritisak i tenzija. Oni postižu sve ovo samopovredjivanjem i postaju zavisni od toga jer je to jedini put koji znaju da bi postigli ono šta žele.”
“…svaka aktivnost koja stvara tako snažna osećanja i psihološko iskustvo može biti psihološki ekvivalent za samopovredjivanje iz tri gore navedena razloga.
Postoje aktivnosti koje izazivaju veliki strah kao što su avanturističke potrage, skakanje sa bandži džampa, speleološka istraživanja, planinarenje, vožnja trkačkih automobila, surfovanje na velikim talasima  i tako dalje.”

Ovaj deo me naveo na razmišljanje  o jednom drugom ogledalu – ogledalu koje koristim za šminkanje, a koje uvećava 7X. Zapravo, nije mi toliko potrebno za šminkanje (to bih mogla da uradim i napamet). Pred njega sednem kada sam napeta i anksiozna i kada ne znam šta ću sa sobom. I onda se svrstam u onu kategoriju koju moja kozmetičarka zove “kopači”.

Sada je potrebno povezati: otpor, narastajuća napetost, određeno ponašanje.
U geštalt psihoterapiji se koristi izraz “retrofleksija”za jedan od mehanizama otpora – radimo sebi ono što bismo hteli da radimo drugima, ili radimo sebi ono što bismo hteli da drugi rade nama. Gledajući iz ovog ugla, osećanje iz koga radim opisane stvari nije baš prijateljsko.
U metodi EMDR, koju takođe koristim u svom radu, postoji izraz za osećanja sa kojima nismo u kontaktu u većoj ili manjoj meri – ona su “zamrznuta”.
Još od ranog detinjstva mi obrađujemo informacije i sakupljamo ih u bazu podataka. Proces formiranja baze podataka često je, u detinjstvu, ometen određenim zbivanjima koja bismo mogli nazvati traumatičnim. To mogu biti događaji koje društvo priznaje za traumatične (velike traume) i druga zbivanja koja su za pojedinca traumatična (male traume). U traumatičnim situacijama često ne uspevamo da obradimo informacije u dovoljnoj meri da bismo mogli da ih rasporedimo u odgovarajući folder. Umesto toga mi ih tako neobrađene skladištimo u njihovom sirovom obliku. Taj sirov oblik je u stvari jedan stav o samom sebi koji se može svesti u jednu kratku rečenicu (npr. “ja sam loš/a”, “ja sam bespomoćan/a”…).
Do “zamrznutog” osećanja dolazimo tako što krenemo od nekog skorašnjeg događaja u kome smo imali neko osećanje problematično za nas, pa onda idemo najdalje što možemo u prošlost tragajući za time kada smo imali takvo osećanje (tragamo za identičnim telesnim osetom, ne identičnim okolnostima).

Radeći na mom osećanju koje imam u situacijama koje sam opisala, došla sam najpre do osećanja tuge, a onda do osećanja ljutnje. Ovo potiče iz perioda najranijeg detinjstva, kada se rodila moja mlađa sestra. Negativna kognicija o sebi je “ja sam suvišna”, a ona koju bih želela da imam “ja sam važna i vredna”. Nisam bila svesna toga koliko sam se osećala zanemarenom i suvišnom tada.

Mislim da postoje drugi načini da se osećam važnom i vrednom. Mada je kupanje u zaleđenom jezeru za mene zaista interesantno iskustvo.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut