UMETNOST

portrait-of-salvador-dali-1954

Kada kao odrasle osobe probamo da se setimo najranijeg perioda svog života, to obično budu priče drugih o nama kakvi smo bili nekada. Te priče se uglavnim podudaraju međusobno i mi ih prihvatamo kao tačne. Ipak, ne osećamo da zaista imaju mnogo veze sa nama.

U nekim trenucima u životu naslutimo odakle smo krenuli kad smo se rodili. To su trenuci kada u određenim situacijama osetimo neka neodređena osećanja. Ne možemo čak ni da im damo neko ime, osećamo ih negde u telu. Ako krenemo unazad od sadašnjeg trenutka, ako se krećemo od njega ka trenutku kada smo prvi put osećali to osećanje, put nas vodi u najranije detinjstvo. U period kada nismo ni imali reči za osećanja.Onda shvatimo da to zapravo jesmo mi. Što god se kasnije dešavalo, koliko god novih znanja i veština usvajali, ma koliko se fizički menjali, znamo da smo mi zapravo isti.

Ovaj deo ličnosti je celog našeg života u nama. To je naš detinji deo. Osnovne reakcije na život su u njemu. Strah, tuga, radost. Ako krenemo dalje unazad osetićemo jedno osećanje za koje znamo da je suštinski povezano sa onim što mi jesmo.

Kakve veze ovo ima sa umetnošću?

Ako se pozabavimo ličnošću umetnika, videćemo da njihova kreativnost potiče još iz detinjstva. Shvatićemo da smo i mi imali tu kreativnost. a ipak nismo svi postali umetnici.

Kreativnost smo imali svi, jer u periodu detinjstva mi iz svog bića osećamo potrebu da shvatimo svet i da mu damo neki smisao. To se može videti u dečjoj igri. Igra ima svoju svrhu u razvoju ličnosti. Kroz nju dete usvaja ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta na svoj način. Tu je koren spontanosti i kreativnosti, samosvojnog i originalnog odgovora na život.

Tokom odrastanja i razvoja, počinjemo da usvajamo mnoga znanja, prolazimo kroz mnoge situacije i ostvarujemo kontakte sa mnogo ljudi. Naše reakcije na sve to postaju mnoga osećanja. Naučimo da su neke reakcije na život dobre po nas, a neke nisu. Usvajamo ono čemu nas uče jer je to dobro po nas. Učimo načine koji nam to omogućavaju. Ponašamo se na određeni način. Naša reakcija na život je i dalje naša, ali nije originalna. To je i dobro, jer naša originalna reakcija nije prilagođena u dovoljnoj meri okolini.

Ipak, dobro je ukoliko osećamo i našu originalnu reakciju, odnosno ako smo u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Na taj način se nećemo osećati otuđeno od sebe.

Univerzalnost umetnosti potiče upravo odatle što je povezana sa onim što je suštinsko u nama. Iz originalnog odgovora na život potiču umetnička dela. Bilo kojom vrstom umetnosti da se neko bavi, muzikom, plesom, slikarstvom, vajarstvom, filmom, to je izraz te suštine. Suštinski, mi smo energetska bića. Ta osnovna energija nas povezuje sa drugima.

Zato nas umetnička dela koja su izraz toga ganu. Osetimo u njima sebe, osetimo druge, osetimo svoju bit i svoju povezanost sa drugima. Kontakt sa umetnošću može biti doživljen kao povratak sebi.

Umetnici tokom svog života takođe usvajaju mnoga znanja, veštine, prilagođavaju se svetu. Imaju život uglavnom uobičajen. ako je neuobičajen, to ne mora biti povezano sa time što su umetnici. I osobe koje nisu umetnici mogu imati neuobičajen život. Ono što ih razlikuje od ostalih nije samo kontakt sa sopstvenim unutrašnjim detetom (ovo imaju i drugi, u većoj ili manjoj meri – dobro je ako je veća, ako smo svesniji ovog dela sebe). oni poseduju i talenat. Sama reč talenat upućuje na neku vrstu dara, nešto što nije neophodno, ali je dragoceno. To se može manifestovati kao određena energija, naboj, koji ih vodi ka stvaralaštvu. Kroz stvaralaštvo oni ovaploćuju svoju ljudsku suštinu. Kada se nađemo pred umetničkim delom, ako dozvolimo sebi da samo budemo svesni njega, bez raznišljanja, donošenja zaključaka, možemo da osetimo tu suštinu. Taj doživljaj nas pokrene da osetimo sebe.

Ne moramo ići na izložbe i koncerte da bismo došli u kontakt sa umetnošću (mada je to jedan od boljih načina). Umetnost ćemo prepoznati bilo gde ako je ima.Nećemo je prepoznati ako smo zaboravili svoje unutrašnje dete. Ono je negde u nama i potrebna mu je pažnja. Ukoliko se fokusiramo, obratimo pažnju na njega, to je kao da smo dobar roditelj samima sebi. (Dosta nas ima u svom iskustvu situacije iz doba detinjstva kada su naši roditelji bili odsutni, a mi niso znali zašto i da li ćemo ih ponovo videmti. Niko nam nije objasnio. Ili mi to nismo shvatili. Kada obratimo pažnju na svoje unutrašnje dete, to je slično osećanju koje smo imali kada su se naši roditelji vratili, i sve je ponovo bilo u redu i imalo smisla.

Kontakt sa umetnošću nam može biti od koristi u ovome. Umetnici stvraju zato što njima to nešto znači, traže put ka sebi, izražavaju sebe i ponovo se vraćaju sebi i uz pomoć svog dela, i uz pomoć odgovora i reakcije onih koji su u kontaktu sa njihovim stvaralaštvom.

Danijela Stojanović, dipl. klinički psiholog i psihoterapeut