Depresivne osobe mogu biti sklone suicidu, kao i osobe koje su pod uticajem jakih stresogenih činilaca, ali nikako ne treba ovo izjednačavati. Ne postaju suicidalne sve depresivne osobe, niti sve one koje imaju značajne i teške životne događaje koji bitno remete njihovu ravnotežu.

Ono što određuje depresiju je osećanje samomržnje i samoprezira depresivne osobe.

Ova osećanja su neprijatna i intenzivna. Kada su usmerena na vlastito biće, podrazumevaju podelu unutar ličnosti. Podelu na deo koji mrzi i prezire i na deo koji trpi tu mržnju i prezir. Sa delom koji mrzi i prezire depresivna osoba nije u kontaktu, nesvesna je ovih osećanja. Deo koji trpi mržnju i prezir reaguje tako što poveruje u priče o tome kako nije dostojna života, kako nema nikakvu vrednost, kako kao takva nema nikakvu korisnu svrhu u životu, da se to ne može nikako promeniti, pa je samim tim i njen život besmislen.

Osećanje besmislenosti života neko može imati i ako se desi da učini nešto što dovodi do poništavanja neke njegove suštinske vrednosti, što je praćeno osećanjem krivice.

Ovo može biti put ka suicidu, ali ne mora.

Stresne situacije, kao što je gubitak bliske osobe, raskid partnerskog odnosa, gubitak posla, fizička bolest, bitno remete našu unutrašnju ravnotežu. Preterano tugovanje može dovesti do depresivnog sindroma i do suicida ako se gubitak bliske osobe povezuje sa gubitkom smisla života. Inače, na stresne situacije se može reagovati na tri načina koji proističu iz osnovne reakcije “bori se ili beži” na situacije koje su ugrožavajuće. Neko se bori, neko beži, a neko se jednostavno parališe, zaledi (fight, flight, freeze). Suicidalne osobe su sklone da na ovakve situacije reaguju bežanjem od problema.

Ipak, nisu sve depresivne osobe suicidalne, niti svako reaguje na teške stresne situacije suicidom.

Odgovor na to ko će u nekom teškom trenutku svog života postati suicidalan se nalazi u periodu ranog detinjstva. Još pre svoje osme godine deca izgrađuju predstavu o svojoj ličnoj vrednosti. Te predstave su često iskrivljene i iracionalne jer ih dete zasniva na onome što dopire do njega uglavnom od strane roditelja.

Kao deca učimo od svoje okoline, najpre od roditelja, tako što slušamo verbalne poruke i tako što posmatramo neverbalne kojima često verujemo mnogo više (kada smo deca, ne razumemo uvek značenje svih reči). Ove poruke usvajamo i onda ih ponavljamo. Tako nastaje čitav svet fiksnih slika, nedovršenih fiksnih geštalta. U geštalt psihoterapiji nedovršeni geštalti ili “nedovršeni poslovi” su naše nezadovoljene potrebe. Nismo ih zadovoljili jer smo iz nekog razloga blokirali svoju percepciju. Automatski ih ponavljamo ne doživljavajući sebe i druge onakvima kakvi jesmo. Usvajali smo ih i ponavljali, automatski oponašajući ono što smo videli i kada nismo razumeli zašto. Na ove frustrirajuće priče iz našeg detinjstva, “nedovršene poslove”, trošimo značajnu energiju u nastojanju da ih dovršimo. Prema drugima se ponašamo i tumačimo njihovo ponašanje uglavnom potvrđujući i produbljujući zaključke i odluke malog deteta u nama. Iako smo odrasli ljudi često smo emotivno zaglavljeni u suženoj perspektivi deteta koje smo nekada bili. Ne percipiramo da su okolnosti drugačijei i da sada imamo mnogo šire polje izbora od onoga koje smo imali kada smo bili deca. Tako ne uviđamo da na životne okolnosti možemo reagovati drugačije.

Ako roditelji govore ili postupaju sa mržnjom (svesnom ili nesvesnom) prema detetu ono može zaključiti da ono suštinski nije dobro.

Neke od poruka koje dete može čuti od roditelja mogu dovesti do toga da ono zaključi da suštinski, kao biće, nije dobro, i da kao takvo ne zaslužuje život, kao i da će, ako umre, dobiti roditeljsku ljubav (poruke tipa: nemoj postojati, nemoj biti ti, nemoj biti dete, nemoj da odrasteš, nemoj biti uspešno, nemoj biti važno, ne osećaj bliskost, ne osećaj pripadnost, nemoj da ti bude dobro, nemoj misliti, nemoj osećati).

Onda donosi neke odluke koje određuju u znatnoj meri njegov dalji život. Osoba aktivira ove odluke o samoubistvu koje je internalizovala onda kada se nađe u određenim u određenim životnim okolnostima

U knjizi “Working with suicidal individuals”(Tony White) autor govori o vrstama ovih ranih odluka:

- “Ako se ne promeniš, ubiću se”

Ovu odlukui neka osoba donosi kao način manipulacije drugima, pokušaj da se drugi promene. Ne dobija nešto važno što želi i na ovan način pokušava da reši problem.

-”Ako stvari postanu preteške, ubiću se”

Ovo je verovatno najčešći tip odluke, a značajno je otkriti šta neko ko donosi ovu odluku podtrazumeva pod time da su stvari postale preteške. Za nekoga je to gubitak novca, za nekoga raskid ljubavne veze, za nekoga gubitak reputacije i ugleda.

-”Pokazaću ti čak iako me to ubije”

Ova osoba želi da “pokaže” nekome – to uključuje suicid iz buntovničke pozicije kada pojedinac vraća nekome za koga misli da ga je tretirao nepravedno, imajući pri tom magijsko razmišljanje o smrti. Zamišlja da će moći da prisustvuje sopstvenoj sahrani i da vidi koliko oni koji su ga povredili pate i kako im je krivo što su to radili.

-”Nateraću te da me ubiješ”

U situacijama porodičnog nasilja, ili kada osoba koja ima ovu odluku preti policiji do tog stepena da pucaju na nju (“samoubistvo policijom”), kao i u nekim slučajevima dobrovoljnog odlaska na ratište.

-”Ubiću se slučajno”

Osoba koja ima ovu odluku ulazi u preterane rizike što može dovesti do njene smrti.

-”Umreću zamalo (iznova i iznova) kako bih te naterao/la da me voliš”

Ova odluka je slična prvoj i ima cilj da osoba samoubilačkim gestovima natera nekog drugog da se promeni, odnosno da ga voli.

-”Ubiću se da bih te povredio/la”

Ova odluka je slična trećoj i ima za cilj da povredi nekoga ko ga je po njegovom mišljenju nepravedno tretirao.

Kada se nađemo u određenim, za nas teškim životnim okolnostima, ove odluke dobijaju na značaju. Pošto nismo u kontaktu sa nekim delovima sebe, mi ćemo se tada vratiti u onu tačku gde smo i zastali kada smo doneli neku ranu životnu odluku o tome šta ćemo raditi u takvim prilikama.

U psihoterapiji je potreban izuzetno pažljiv rad, jer nije jednostavna promena ovih odluka. Ona je povezana i sa nekim neintegrisanim emocionalnim iskustvima za čiju integraciju je potrebno najpre stvoriti uslove. Podrška okoline, terapeuta, omogućava jačanje unutrašnje podrške suicidalne osobe, a time i odvijanje ovog procesa. Menjanje odluka se postiže na osnovu percepcije sadašnje životne situacije kakva ona realno jeste, a ne na osnovu iskrivljenih predstava i pogrešnih zaključaka.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Write a reply…

Razmišljala sam za koje odgovore to nisam spremna. Naravno, razmišljanjem nisam mogla da dođem do njih. Takvih odgovora obično nismo svesni.
Mislim da je jedan od dobrih putokaza u kom pravcu da idemo ako pogledamo da li postoji nešto što radimo, a nije nam jasno zbog čega.
U mom slučaju to su neka ponašanja koja bi se mogla nazvati pomalo avanturističkim. Možda čak i rizičnim. Kada radim takve stvari osećam se nekako dobro. Na primer, svake godine za Božić se kupam u, već pominjanom, Vlasinskom jezeru. Najniža temteratura na kojoj sam se kupala je bila – 18 °C. Led je bio svuda oko mene.
Ranije nisam tražila odgovor zašto radim ovo, ali odgovor je nekako našao mene.
Čitala sam knjigu “Working with suicidal individuals” (Tony White). Nema jasnih pokazatelja o povezanosti suicidalnosti i samopovređivanja,  ali autor smatra da samopovređivanje ima važnu psihološku funkciju. Naročito sam se vraćala na ovaj deo:

“Ovakvo ponašanje uglavnom nalazimo kod osoba koji se samopovredjuju iz sledećih razloga:

*Radi doživljavanja sebe kao realne osobe, ovo srećemo kod disociranih ličnosti.
*Radi obezbedjivanje bilo kog osećaja čime se prevazilazi osećanje “praznine”.
*Samopovredjivanje sa ciljem olakšanja od prevelikog, narastajućeg pritiska.

U svakom od ovih slučajeva samopovredjivanje omogućava neku vrstu psihološke dobiti koju osoba ne može postići na neki drugi, manje štetan način. Da se oseti nešto, da se smanji osećaj obamrlosti, da se smanje narastajući pritisak i tenzija. Oni postižu sve ovo samopovredjivanjem i postaju zavisni od toga jer je to jedini put koji znaju da bi postigli ono šta žele.”
“…svaka aktivnost koja stvara tako snažna osećanja i psihološko iskustvo može biti psihološki ekvivalent za samopovredjivanje iz tri gore navedena razloga.
Postoje aktivnosti koje izazivaju veliki strah kao što su avanturističke potrage, skakanje sa bandži džampa, speleološka istraživanja, planinarenje, vožnja trkačkih automobila, surfovanje na velikim talasima  i tako dalje.”

Ovaj deo me naveo na razmišljanje  o jednom drugom ogledalu – ogledalu koje koristim za šminkanje, a koje uvećava 7X. Zapravo, nije mi toliko potrebno za šminkanje (to bih mogla da uradim i napamet). Pred njega sednem kada sam napeta i anksiozna i kada ne znam šta ću sa sobom. I onda se svrstam u onu kategoriju koju moja kozmetičarka zove “kopači”.

Sada je potrebno povezati: otpor, narastajuća napetost, određeno ponašanje.
U geštalt psihoterapiji se koristi izraz “retrofleksija”za jedan od mehanizama otpora – radimo sebi ono što bismo hteli da radimo drugima, ili radimo sebi ono što bismo hteli da drugi rade nama. Gledajući iz ovog ugla, osećanje iz koga radim opisane stvari nije baš prijateljsko.
U metodi EMDR, koju takođe koristim u svom radu, postoji izraz za osećanja sa kojima nismo u kontaktu u većoj ili manjoj meri – ona su “zamrznuta”.
Još od ranog detinjstva mi obrađujemo informacije i sakupljamo ih u bazu podataka. Proces formiranja baze podataka često je, u detinjstvu, ometen određenim zbivanjima koja bismo mogli nazvati traumatičnim. To mogu biti događaji koje društvo priznaje za traumatične (velike traume) i druga zbivanja koja su za pojedinca traumatična (male traume). U traumatičnim situacijama često ne uspevamo da obradimo informacije u dovoljnoj meri da bismo mogli da ih rasporedimo u odgovarajući folder. Umesto toga mi ih tako neobrađene skladištimo u njihovom sirovom obliku. Taj sirov oblik je u stvari jedan stav o samom sebi koji se može svesti u jednu kratku rečenicu (npr. “ja sam loš/a”, “ja sam bespomoćan/a”…).
Do “zamrznutog” osećanja dolazimo tako što krenemo od nekog skorašnjeg događaja u kome smo imali neko osećanje problematično za nas, pa onda idemo najdalje što možemo u prošlost tragajući za time kada smo imali takvo osećanje (tragamo za identičnim telesnim osetom, ne identičnim okolnostima).

Radeći na mom osećanju koje imam u situacijama koje sam opisala, došla sam najpre do osećanja tuge, a onda do osećanja ljutnje. Ovo potiče iz perioda najranijeg detinjstva, kada se rodila moja mlađa sestra. Negativna kognicija o sebi je “ja sam suvišna”, a ona koju bih želela da imam “ja sam važna i vredna”. Nisam bila svesna toga koliko sam se osećala zanemarenom i suvišnom tada.

Mislim da postoje drugi načini da se osećam važnom i vrednom. Mada je kupanje u zaleđenom jezeru za mene zaista interesantno iskustvo.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Svaki trenutak naseg zivota karakterise manje- vise uravnotezen odnos izmedju nas i sredine koja nas okruzuje. Ipak, ma koliko uravnotezen, taj odnos nije statican, vec dinamican. Kada se njegove promene odigravaju unutar uglavnom ocekivanog,nas zivot se ne remeti i odvija se na uobicajen nacin.

A sta kada se taj odnos poremeti?

Zivimo u vremenu koje bi se moglo nazvati nesigurnim i punim neizvesnosti. Mnogi se plase promena i pokusavaju da se osiguraju- novcem, polisom osiguranja, prijateljskim vezama. Medjutim, gruba je istina da u ljudskim odnosima, kao i u drugim oblastima zivota, nema trajnosti. Sve je sklono promenama i jedini nacin “osiguranja” je da naucimo da se prilagodjavamo i iznova uspostavljamo poremecenu ravnotezu.

Neke situacije samo povrsno remete ovu ravnotezu- onda govorimo o problemima.

Problemi su svakodnevna pojava. Retko kad se sve odvija po planu. Nesto ili neko (ponekad i mi sami) nam se ispreci na putu, tako da moramo da pravimo novu strategiju, nalazimo nova resenja ili da menjamo planove.

Postoje, medjutim, situacije koje nas mogu mnogo jace “poljuljati” i izbaciti nas iz ravnoteze. Onda govorimo o stresu.

Stres podrazumeva:

-cinioce koji naglo i drasticno narusavaju nasu ravnotezu (stresori)

-osecanja koja se javljaju u toj situaciji i telesne manifestacije( stresno stanje)

-ponasanje u stresnoj situaciji (stresna reakcija)

Vrste stresa:

Akutni stres je stanje koje nastupa nekoliko sati ili dana posle izlagnja stresnoj situaciji ekstremne jacine. To moze biti, recimo, zemljotres, jaka eksplozija, ali i neka svakodnevna zivotna situacija.

Hronicni stres nastupa kada smo neprekidno izlozeni stresnim situacijama. Moze se reci da je to danas mnogima uobicajen nacin zivota, a posle nekog vremena nekima to cak i prija. Osecaju se “zivljim” kada se stalno nesto desava, jure iz posla u posao, a tamo gde nema vecih problema uspevaju nekako da ih naprave. Ovo se moze objasniti delovanjem odredjenih hormona koji se luce u stanju stresa, a od kojih se moze stvoriti neka vrsta zavisnosti.

Usled ucestale izlozenosti stresnim situacijama, moze se desiti i da nam se “otpornost” na stres smanji u toj meri da smo nesposobni da funkcionisemo na uobicajen nacin. Onda kazemo da smo u krizi.

Sta izaziva stres?

Svaki cinilac koji ozbiljno ugrozava i remeti ravnotezu u organizmu je stresor. To moze biti i preteran telesni napor, promena temperature i klimatskih uslova, neogranicen broj psiholoskih ili socijalnih uslova.

Psihosocijalni stresori su veoma znacajni zato sto su cesti i u velikoj meri su odgovorni za ono sto se obicno podrazumeva pod stresom:

-bracni (i vanbracni): zabavljanje, brak, neslaganje, odvajanje, smrt partnera

-roditeljstvo: (ne) postojanje roditeljstva, problemi sa decom, bolest i smrt deteta

-iinterpersonalni: problemi sa prijateljima, susedima,sukobi sa poslodavcem

-radni: na radnom mestu, u skoli, u domacinstvu, nezaposlenost, penzionisanje

-zivotne prilike: promena stana, pretnja licnoj sigurnosti

-finansijske: nedovoljna finansijska sredstva za zivot, promena finansijskog statusa

-razvojni: faze zivotnog ciklusa( pubertet, prelazak u odraslo doba, menopauza…)

-somatske bolesti i povrede

Danas se stresori cesto nazivaju i znacajnim zivotnim dogadjajima. Oni mogu biti i prijatni i neprijatni, mada se moze reci da su prijatni manje stresogeni.

Kako prepoznati stresno stanje?

Stresno stanje podrazumeva:

-odredjena osecanja (anksioznost, depresija)

-telesne manifestacije(promene u telu koje se javljaju u stresnoj situaciji, ponekad i bolest)

Telesne manifestacije: ubrzan rad srca, “suvoca” u ustima, gubitak apetita, glavobolja, osecaj hladnoce,znojenje dlanova, napetost misica, gubitak seksualne zelje, nesanica…

Ako nismo svesni da su ovo pokazatelji straha i anksioznosti, sami pokazateli mogu postati izvor stresa.

Kako se izboriti sa stresom?

Ako ne mozemo da izbegnemo neku stresnu situaciju, ili je bar ublazimo, mozemo povecati otpornost na stres.Otpornost prema stresu se moze povecati:

-aktivnim ponasanjem (suprostavljanje stresnoj situaciji ili njeno izbegavanje), neprepustanje

-primenom korisnih obrazaca ponasanja(brza i realna procena ugrozavajuce situacije, suocavanje sa njom,napraviti analizu, planirati, traziti i prihvatiti adekvatnu socijalnu pomoc i podrsku)

-dobrom samoprocenom (realna procena sebe, svojih moci i izdrzljivosti)

-povecanjem samopouzdanja (realnog):ako verujemo u sebe i ako ocenjujemo da smo dobri, sposobni i istrajni u ostvarenju nekog vaznog cilja

-opustanjem (relaksacijom)

-fizickom rekreacijom

-gajenjem osecanja srece i zadovoljstva

Kada smo ugrozeni,potrebe za komunikacijom su nam povecane, narocito sa onima koji shvataju nasu situaciju (kao da trazimo “rame za plakanje”). Veoma je vazna podrska porodice, prijatelja- socijalna podrska. Razgovor sa drugima nam omogucava da iskazemo kako se osecamo. Nezamenljiva je pomoc onih koji su sa uspehom prebrodili slicnu stresnu situaciju.Ona nas ohrabruje i pomaze u borbi protiv depresije, beznadja, ocajavanja. Umirujuce deluje vec i saznanje da su i drugi bili u slicnoj situaciji i da su je sa uspehom prevladali.Vec i samo toplo prihvatanje i dobijanje paznje onih kojima verujemo i koje volimo je od pomoci.

Autor: Danijela Stojanovic, klinicki psiholog i psihoterapeut

Ambivalentnost  je jedna vrsta unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt postoji kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina. Ta međusobna suprotstavljenost dvaju pogleda na život može se ogledati u tome da jedan isti psihički objekat istovremeno sagledavamo kao pozitivan i kao negativan, kao koristan i kao štetan.

Ti psihički objekti povodom kojih smo ambivalentni često su razni oblici zavisnosti.

Ambivalentnost povodom bolesti zavisnosti nastaje onda kada zaključimo da bi bilo dobro da prestanemo. Tada označavamo svoju zavisnost kao nešto negativno i štetno.  Za to možemo imati različite razloge koji se kreću u širokom spektru od društvene neprihvatljivosti naše zavisnosti, negativnog uticaja na naš izgled i finansijsku situaciju, na naše raspoloženje, preko štetnih uticaja na naše mentalno i fizičko zdravlje, pa sve do različitih emocionalnih razloga.

Sa druge strane, mi i dalje definišemo predmet te zavisnosti kao nešto pozitivno i to upravo iz onih razloga iz kojih smo se i “navukli”. Ti razlozi su nešto homogenije prirode i povezani su sa nerazrešenim psihološkim problemima i izbegavanjem neprijatnih emocija.  U svakom slučaju, kada zaključimo da bi bilo dobro da prestanemo, to otvara unutrašnji konflikt. Unutrašnji konflikti su u principu korisni zato što njihovo razrešavanje podrazumeva psihičko sazrevanje. To važi i za ambivalentnost prema bolesti zavisnosti. Razrešenje ove ambivalentnosti moguće je kroz psihičko sazrevanje.

Tipično je da sagledavamo sebe kroz one svoje aktivnosti koje su društveno razumljive i o kojima možemo da pričamo sa drugima. One naše aktivnosti i pogledi na život koje je teško objasniti drugima uglavnom ostaju u sferi nesvesnog. U principu razlozi za prestanak zavisnosti su društveno razumljivi, za razliku od onih razloga koji su nas motivisali da postanemo zavisni. Društvo ima određene koncepte o tome kako i zašto postanemo zavisni, ali ti koncepti uglavnom osvetljavaju samo jedan mali deo ove problematike. Zato možemo slobodno reći da glavni razlozi za bolesti zavisnosti nisu društveno razumljivi. To bitno utiče na početnu poziciju naše svesti u rešavanju ambivalentnosti prema zavisnosti. Naša svest će, vrlo verovatno, biti pristrasna. Mi ćemo sagledavati sebe kao onaj deo ličnosti koji hoće da prestane, jer su njegovi razlozi društveno razumljivi. Sa druge strane teško nam je da razumemo deo ličnosti koji definiše zavisnost kao nešto pozitivno. Stoga ga u početku ne doživljavamo kao svoje “ja”, nego kao “ono” ili “to”, ono nešto što nas sprečava da prestanemo. Onda prema tom “onome” zauzimamo nekakav stav, kao da je odvojeno od nas. Sagledavamo ga bilo kao neprijatelja. protivnika, ili sredstvo za ostvarenje “svojih” ciljeva (ciljeva onog dela ličnosti koji je društveno razumljiv). Drugi ljudi nam pružaju, ako ne podršku, onda bar razumevanje za neprijateljski ili protivnički stav prema “onome”. Kad u društvu govorimo o onome što nas sprečava da prestanemo kao o protivniku ili neprijatelju, vrlo verovatno ćemo naići na razumevanje. Tu se može povući razlika između konzervativnijih krugova koji imaji više razumevanja za neprijateljski stav prema tome, i liberalnijih krugova koji više razumeju umereniji protivnički stav prema tome. U svakom slučaju, vrlo verovatno ćemo se osećati ohrabreno da pokušamo da prestanemo uprkos “tome”. Time dokazujemo snagu volje, odlučnost i hrabrost i snagu da se uhvatimo u koštac sa problemom. Međutim, pošto se, zapravo, borimo protiv sebe samih, što je apsurd, pre ili kasnije u svakom slučaju gubimo. Ako nam je problem dovoljno značajan, ovu borbu ćemo ponavljati više puta, dok ne uvidimo da je uzaludna. Ako nam je problem i dalje dovoljno značajan, to će nas motivisati da istražimo alternativne načine rešavanja ambivalentnosti prema zavisnosti. Teškoće sa kojima se suočavamo a koje su povezane sa zavisnošću mogu biti dovoljno velike da nas motivišu da stavimo u drugi plan priču o sebi kao snažnoj i hrabroj osobi koja može da se nosi sa svojim problemima i da prestane sa zavisnošću uprkos “onome” što je sprečava. Kad nam više nije toliko stalo do ove slike o sebi, to nam otvara vrata da potražimo podršku, ili bar razumevanje u onim društvenim krugovima koji nam do tada nisu bili dovoljno interesantni. Koji će to društveni krugovi biti zavisi od načina na koji smo spremni da se psihički razvijamo. To takođe mogu biti različiti neprijateljski ili protivnički odnosi prema “onome”.

Međutim, ako smo spremni za to, možemo potražiti razumevanje u onim društvenim krugovima koji imaju nešto drugačiji odnos prema “tome”. Naime, u odredjenim drustvenim grupama, koje se često i organizuju da bi ljudi radili na “tome”, ono što nas sprečava da prestanamo se ne posmatra kao neprijatelj ili protivnik, nego kao sredstvo. Nešto čime je moguće izmanipulisti da bi sarađivalo u prestajanju. Ovakav pristup je, naravno, mnogo konstruktivniji i daje mnogo dugoročnije rezultate. “Ono” shvata da može aktivno da učestvuje u životu. Dok smo se borili protiv njega, ono je naš neprijateljski stav prema njemu projektovalo na druge ljude i okolnosti. Smatralo ih je odgovornim za to što ne može da dođe do izražaja. Kako se naš odnos prema “tome” menja, tako i “to” menja svoj (naš nesvesni) odnos prema svetu. To na dugi rok dovodi do mnogo trajnijih rezultata nego borba protiv sebe.

Međutim, posto je manipulisanje sobom takođe vrsta apsurda, ni ovo ne može da traje u nedogled. Posle nekog vremena ovaj sistem motivisanja slabi. Ako je naš problem dovoljno veliki, motiviše nas da nastavimo sa istraživanjem. Počinjemo da se pitamo zašto nas “to” sprečava da prestanemo. Ovaj oblik psihickog razvoja zahteva jos specijalizovaniju vrstu društvene podrške. Okrećemo se ka psihoterapiji. Ovo naravno može da da još dugoročnije rezultate. I ovde se provlači malo apsurda – razumeti sebe, kao da postoje dva ja, jedno koje pokušava da razume, i “ono” koje je predmet razumevanja.

Najdugotrajnije rezultate daje prestanak pristrasnog odnosa svesti prema psihičkim sadržajima, prema stranama u konfliktu. Doživljavanje onog dela ličnosti koji nije drustveno razumljiv svojim ja jednako kao i onog dela ličnosti koje jeste društveno razumljiv. Ovde je od velike pomoći rad sa telom, pošto se oni delovi ličnosti kojih nismo svesni uglavnom manifestuju kao telesne senzacije koje doživljavamo kao “ono” što nam ne prija u telu,  što nas boli i sl.

Takav celoviti, nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti je u stvari psihički pojam koji je najbliži onome sto samoljubav jeste. Ljubav se uvek odnosi na celinu, tako da celovit odnos jeste najpribližniji ljubavi.

Ljubav prema sebi u situaciji unutrašnjeg konflikta znaci voleti obe strane u konfliktu, voleti sam konflikt i ceo proces njegovog rešavanja. Ovo nam može biti čudno, zato što mnogi od nas imaju negativan odnos prema konfliktima, kako u odnosima sa drugima, tako i u unutrasnjoj dinamici. Konfilikt i pokušaj njegovog rešavanja se često  doživljavaju kao negacija ljubavi. Ako ih i ne smatramo za negaciju ljubavi u svakom slučaju nam nimalo ne prijaju, ometaju nam svakodnevicu i psihički su naporni. Ljubav prema sebi se upravo ogleda u svesnosti da je jedino dugoročno rešenje konflikta moguće ako taj konflikt volimo i ako imamo strpljenja i ljubavi za ceo proces njegovog rešavanja. Ovo strpljenje se zasniva na veri u sebe, i na svesnosti da smo mi vredni toga.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Photo by Nemanja Stojanović

, javno “ja”i privatno “ja”. Javno “ja” (maska, persona, fasada) je slika o sebi koju prikazujemo drugim ljudima da bismo bili ljubazni. Pravo “ja” je ono kako komuniciramo sa bliskim ljudima, a privatno “ja” kako dozivljavamo sebe kad smo sami sa sobom.

Persona se formira u periodu osnovne skole, kada dete shvata da ne moze sa svim ljudima da bude blisko, da ne moze uvek da izrazava svoja osecanja, i da uvek bude iskreno. Dete uci kako da komunicira sa nepoznatim ljudima i sa ljudima koje ne poznaje dovoljno. Shvata da neki nacini komunikacije koji su u njegovoj porodici normalni, za nekoga mogu da budu nerazumljivi ili zbunjujuci, da nekoga mogu da povrede, a da ce neko da ih iskoristi protiv njega.

Tada dete pocinje da uci kako da se zastiti od svega toga, pronalazeci neke nacine komuniciranja koji su svima u njegovoj siroj sredini razumljivii i prihvatljivi.

Sa druge strane dete pronalazi vrsnjake sa kojima moze da komunicira slicno kao u svojoj porodici, da izrazi svoje pravo “ja”.

To je dobra osnova za razvoj bliskosti.

Medjutim, dete u uzrastu osnovne skole i ne razmislja o tome sta je pravo “ja”, sta privatno, a sta javno “ja”. Dete u ovom uzrastu ne posvecuje toliko puno paznje svom identitetu kao nesto kasnije u periodu adolescencije.

Adolescent se pita: “Ko sam ja?” Logicno, najbolji odgovor na ovo pitanje bi obuhvatao sva tri (javno, pravo i privatno) “ja”, s tim sto tu centralnu ulogu ima pravo “ja”.

Medjutim, kada adolescentu nije prihvatljiv neki aspekt svog pravog “ja”, on umesto toga odlucuje da u tom aspektu sagleda sebe iz ugla javnog. Drugim recima, sebe dozivljava onako kako se i predstavlja drugima.

Svako od nas u nekim aspektima sagledava sebe na ovakav nacin. U emocionalnom smislu, ti delovi persone koji dobijaju ulogu da zamene neki deo pravog “ja” postaju veoma znacajni, jer im osoba posvecuje posebnu paznju. Oni joj vise ne sluze samo zato da bi bila ljubazna i ostvarila odredjene svesno postavljne ciljeve, nego pre svega da bi izbegla svesnost o nekom aspektu pravog ja.

Danijela Stojanovic, klinicki psiholog i psihoterapeut

Kada ne sagledavamo siri kontekst, nego samo jedan aspekt realnosti, to vodi do razlicitih poteskoca. Ako je taj jedan aspekt neka promena u fizickom telu, to je osnova za hipohondriju.

Sagledavanje sireg konteksta je moguce na mnogo razlicitih nacina. Ako se npr. neko fokusira na to sto primecuje da mu srce “preskace”, sagledavanje sireg konteksta moze da pocne upravo od otkucaja srca. Ako opazamo rad srca visceralno, mozemo prosiriti svoje opazanje i na auditivnu percepciju – mozemo slusati otkucaje srca, osetiti toplotu u grudima, uopste uzev, mozemo pokusati da osetimo oblast srca kao jednu celinu koja ima jednu siru dinamiku, a “preskakanje” srca je samo jedan deo te dinamike. Takodje mozemo da obratimo paznju na to sta se desava u drugim delovima tela kada srce pocne da nam “preskace”, da sagledamo opstu dinamiku naseg organizma u tim specificnim trenucima.

Mozemo da obratimo paznju i na psihicke procese koji se u tim momentima odvijaju, da sagledamo svoju licnost kao jednu psihofizicku celinu koja u tim posebnim momentima ima siru dinamiku, a otkucaji srca su samo jedan deo nje.

Mozemo da obratimo paznju i na emocionalno uznemirujuce dogadjaje koji se desavaju u odredjenom periodu pre ili posle tih specificnih momenata. Sagledavamo emocionalni tok svog zivota kao jednu siru celinu, a otkucaji srca su jedan deo te celine.

Na kraju mozemo da sagledamo siri kontekst zivota kojhi prevazilazi nasu licnost, kao sto su zivotni ciklusi (promene godisnjih doba, promene u geopolitickim zbivanjima, umiranje dragih ljudi, prirodne katastrofe i nepogode, radjanje dece  nasih prijatelja ili rodjaka, izlasci sunca onih dana kada se ranije probudimo itd.). Sagledavamo zivot kao jednu siroku celinu, ciji su jedan deo i otkucaji naseg srca.

Kako sve vise opazamo ove celine, polako primecujemo jednu harmoniju koja prozima celokupan zivot. Ta harmonija se sastoji i od odredjenih naglih prekida, kao i naglih ubrzavanja u tim zbivanjima. Te nagle “anomalije” na prvi pogled mogu da izgledaju zacudjujuce i zastrasujuce, medjutim, one su takodje deo te harmonije koja se uvek nastavlja u ovom ili onom obliku. Ciklusi zivota su takvi da se moze u nekom trenutku  uciniti da je svemu sto je vredno dosao kraj. Ali to nije tako. Zavrsetak jednog ciklusa oznacava pocetak drugog.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

.

To se desava kroz obrt (preokret) u partnerskom odnosu. Obrt je moguc upravo zbog razdvojene percepcije.

Opazanje je slozen unutrasnji proces. Mi u svakom trenutku svesno i nesvesno opazamo celokupno polje percepcije. To vazi i u partnerskom odnosu. Ono sto partner realno jeste je jedno slozeno i mnogodimenzionalno bice, pa je tako i nase opazanje tog bica, isto tako slozeno i mnogodimenzionalno. Mi ga opazamo iz mnogo razlicitih uglova, sto svesno, sto nesvesno. Posledica tog procesa posmatranja je formiranje partnerske figure. Partnerska figura je nas licni dozivljaj partnera. Partnerska figura se formira tako sto se od mnogo razlicitih nacina na koje sagledavamo partnera kao bice, jedan od uglova gledanja izdvaja kao dominantan. Drugim recima, jedan deo nase licnosti je pobedio u borbi za to kako cemo sagledavati svog partnera i u skladu sa time mi cemo se i postaviti u tom odnosu. Dakle, ponasacemo se prema partneru u skladu sa slikom koju smo izgradili o njemu. Isto vazi i za partnera. On nas sagledava u skladu sa time koji deo njegove licnosti je pobedio u borbi za sliku o nama. Tako je nas odnos posledica borbe izmedju razlicitih delova percepcije. Kao i u svakoj borbi, neko pobedjuje, neko gubi, a korist od toga ima samo jedan deo licnosti- onaj koji je pobedio. Posledica je da mi svesno koristimo samo jedan (pobednicki) deo svoje percepcije. Tako svesno sagledavamo samo jedan mali deo realnosti, a sve ostalo nam promice. Nacin da prosirimo svoju percepciju je, kao sto sam vec rekla, obrt.

Pobednicki deo licnosti je dobio bitku, ali ne i rat. U jednom trenutku odnos snaga se menja. Deo koji je bio slabiji, sada je jaci i formira se nova figura partnera. Nekada prosto vise ne znamo ko je ta osoba. Ovo nam uglavnom deluje kao negativna promena zato sto pocinjemo da uvidjamo mnoge partnerove mane i nedostatke. Medjutim, upravo je ovo nacin da prosirimo svoju percepciju. To je, naime, prilika da uvidimo razliku izmedju partnerske figure (ono kako mi sagledavamo svog partnera) i partnerovog bica (ono sto partner realno jeste). To nam daje priliku da sagledamo partnera kao slozeno, mnogodimenzionalno bice, koje se moze sagledati ne samo iz dva ugla (pre i posle obrta), nego i iz mnogo drugih uglova. Takodje uvidjamo da se nas odnos menja u skladu sa promenama percepcije. Te promene mogu da idu u razlicitim smerovima i tu ima mnogo prostora za eksperimentisanje.

Sa druge strane, promene u partnerovom sagledavanju nas isto tako uticu na odnos. Mi tu imamo izbor. Da se tim promenama odupiremo, ili da im se prepustimo, i da dozvolimo i partneru da eksperimentise sa percepcijom, kao sto i sebi dozvoljavamo, i da radoznalo gledamo kuda nas sve to vodi.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Znaci, sve pocinje od jednog osecanja koje je potpuno neprihvatljivo za osobu , da bi se na to nadovezala panicna reakcija (strah od prvobitnog osecanja), a onda na sve to i jedna vrsta anksioznost i(teskobe) – strah da ce se panicna reakcija ponoviti.
Resavanje problema ide u obrnutom smeru. Najpre osoba treba da shvati da se panicna reakcija nece ponoviti u nekom od nje nezavisnom trenutku, nego da od nje zavisi kada ce da se uspanici, a kada nece. Zatim osoba shvata da nema potrebe da panikom reaguje na prvobitno osecanje i uci druge nacine da ga kontrolise. Na kraju postepeno uci da uspostavlja kontakt sa prvobitnim osecanjem.

Ne reaguju svi ljudi na snazne afekte sa kojima nisu ukontaktu zato sto im nisu prihvatljivi panicnom reakcijom. Postoje i drugi mehanizmi o kojima necu sada govoriti (npr opsesivna reakcija). Panicnom reakcijom cesto se reaguje na separacioni strah. Taj strah obicno potice iz neke situacije u detinjstvu kada se dete plasilo da ce biti ostavljeno. Takav strah kasnije postaje potpuno neprihvatljiv, jer osoba odlucuje da bi” trebalo da postane samostalna”. Samim tim postaje “besmisleno” plasiti se od odvajanja kada covek ionako treba da se osamostali od roditelja. Zato osoba potpuno prekida kontakt sa separacionim strahom. Medjutim, taj strah nikako nece prestati time sto je prekinut kontakt sa njim. Osoba ce i dalje u odredjenim trenucima osecati taj strah, ali ce biti svesna samo njegovih telesnih simptoma, pa ce zato reagovati panikom.Ovo su obicno trenuci kada se plasi da ce biti ostavljena od bliske osobe bas onda kad joj je u zivotu nesto tesko (dogadjaj “okidac”- npr dodatni pritisak na poslu, odlazak dece na skolovanje). Nacin vezivanja ovih osoba za partnere je obicno simbioticki – posto nemaju dovoljno svog unutrasnjeg oslonca, sigurnost osecaju samo u prisustvu partnera. Njima je zivot i inace tezak kada nemaju partnera, jer osecaju da nisu sposobni da se samostalno nose sa zivotnim okolnostima.
Naravno, postoje i druga osecanja na koja se moze reagovati panicnom reakcijom.

Cilj psihoterapije je prihvatanje stava da su sva osecanja prihvatljiva (“sve sto je ljudsko nije mi strano”), kao i izgradnja samopouzdanja ( svesnosti da osoba moze samostalno da se nosi sa svojim zivotnim okolnostima).
Takodje je veoma vazno da osoba nauci da moze da kontrolise svoje emocije u svakom trenutku. Tome, pored terapeutovog objasnjenja, sluze i mnogobrojne tehnike koje se uce tokom psihoterapije.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Jedan od najcescih razloga dolaska na psihoterapiju je depresija.
Depresiju karakterise osecanje bespomocnosti u nosenju sa zivotom, zalosno raspolozenje, potistenost. Mozda najuocljivija odlika depresivnog je nedostatak samopostovanja, procenjivanje sebe kao beskorisne osobe i gubitnika. Nedostatak osecanja sopstvene vrednosti dovodi do toga da depresivna osoba razvija preteranu zavisnost od misljenja drugih. Potrebni su joj stalni dokazi prihvacenosti od njih, a na kritiku je jako osetljiva. Isuvise vodi racuna o osecanjima drugih ljudi, i tako postaje nesigurna u sopstvena osecanja. Osecanje bespomocnosti je izrazeno zbog verovanja depresivne osobe da nije sposobna da napravi dobar izbor, ili da donese odluku.
Depresija je pracena telesnim simptomima kao sto su: gubitak apetita, nesanica, brzo zamaranje,smanjenje seksualne zelje, poremecaji funkcije zeluca itd.
Depresija moze biti izrazena u vecem ili manjem stepenu (ranije se delila na neurotsku, “reaktivnu” i psihoticnu,”endogenu” depresiju). Odredjeni dogadjaji, kao sto je smrt bliske osobe, prekid ljubavne veze, gubitak posla i sl, dovode do depresije kao reakcije. Medjutim, ukoliko ovo stanje traje duze, ili je intenzivnije, moze se govoriti i o “depresivnoj licnosti”. Ovakva licnost je sklona tome da veruje da je prepustena na milost i nemilost teskim zivotnim okolnostima i da je ona nesposobna da preduzme bilo sta protiv njih. Istovremeno i krivi sebe za to i svoju ljutnju okrecu prema sebi unutra.Jedna od njenih osnovnih osobina je nedostatak samopostovanja.
Psihoterapija depresije zahteva holisticki pristup koji obuhvata sve metode koje mogu biti od pomoci. Na pocetku terapije cesto je potrebno primeniti medikamentoznu terapiju, a onda kada se depresivni simptomi obuzdaju se radi i na dubljem nivou. Zbog opasnosti od suicida, cesto je potrebna i saradnja sa porodicom i sirom socijalnom sredinom, a ponekad i hospitalizacija.
U gestalt terapiji jedna od vaznih oblasti rada je povecanje osecanja oslonca u sebi, prihvatanjem sebe onakvima kakvi jesmo, sto vodi ka povecanju samopostovanja i smanjenju osecanja bespomocnosti. Naravno, na pocetku terapije je potrebno pruziti depresivnoj osobi spoljasnju podrsku, kako od strane terapeuta, tako i od strane porodice, okruzenja, dok ne izgradi svoj unutrasnji oslonac.
Danas se u okviru ovog integrativnog pristupa sve cesce primenjuje i tretman koji se zasniva na shvatanju da na psiholosku stabilnost utice tzv. “osecajni mozak” koji se razlikuje od neokorteksa, najrazvijenijeg dela mozga, zaduzenog za govor i misljenje. Emotivna uznemirenja su posledica disfunkcije osecajnog mozga koje svoj izvor imaju u bolnim iskustvima prozivljenim u proslosti.Ova iskustva su trajno utisnuta u mozak, po ovom shvatanju, i cesto nastavljaju da deluju na nase reakcije i ponasanje i mnogo godina kasnije. Zato se u psihoterapiji koriste metode koje se direktno “obracaju” emocionalnom mozgu : npr. metoda desenzibilizacije i umirivanja putem pokreta ociju- EMDR (Eye movement desensitization and reprocessing), kao i akupuntura, odredjeni nacin ishrane, sinhronizacija hronobioloskih ritmova preko vestackog svitanja itd. Bitno je napomenuti da je jako vazno obratiti se za strucnu pomoc psihoterapeutu, psihologu, psihijatru, koji ce izvrsiti procenu depresivnosti i preporuciti adekvatan tretman.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Prisilne misli su misli koje osoba ponavlja iako to ne zeli, a prisilne radnje su ponasanja koja ponavlja iako to ne zeli. Neko ponavlja prisilne misli zato sto se opsesivno plasi da bi mogao da uradi nesto strasno. Prisilne radnje ponavlja zbog toga sto shvata da ako ih ne preduzme posle nekog vremena ce se osecati nepodnosljivo, pa ce ih ipak preduzeti.

U pozadini prisilnih misli je bazicno osecanje osobe da je losa ili zla, pa bi, “sasvim prirodno” mogla da ucini nesto strasno.

Uloga prisilnih misli i prisilnih radnji je da se razbije gestalt samoprezira ili samomrznje. Ritualnim ponavljanjem odredjenih misli ili odredjenih radnji one se izdvajaju kao posebna celina nezavisno od emocija cija su posledica. Dakle, osoba je svesna neke misli ili ponasanja, ali nije svesna zasto to misli, odn. zasto se tako ponasa. Nije svesna osecanja samomrznje ili samoprezira koje je uzrok ovih prisilnih misli ili radnji. Nije svesna celine. Kada bi postala svesna emocionalne celine shvatila bi da zapravo mrzi ili prezire sebe. Medjutim, opsesivna licnost ne mora da bude ovoga svesna ukoliko zadovoljava neke stroge moralne kriterijume. Ipak, posto niko ne moze da zivi stalno na ovaj nacin desava se da  opsesivna osoba odstupi od svojih standarda i u tim situacijama je jedan od nacina da se prekine svesnost ponavljanje prisilnih misli ili prisilnih radnji.

Cilj psihoterapije je da se slabe i preispituju  uverenja opsesivne osobe sta treba i sta mora u zivotu. Slabe se oni delovi licnosti koji postavljaju stroge moralne kriterijume. Osoba polako shvata da mnoge stvari za koje je mislila da su nemoralne, uopste nisu. Ono za sta je mislila da su teski moralni prestupi veoma cesto nisu uopste tako strasne stvari. Opsesivna osoba uci da razlikuje gresku od moralnog prestupa. I sto je najvaznije, da shvati da i onda kad zaista uradi nesto sto jeste nemoralno i lose ne znaci da je ona kao osoba losa i zla.

Ne radi se samo o tome da  mentalno shvati ove stvari, nego da pocne i da dozvoljava sebi da oseca neprijatna osecanja samoprezira ili samomrznje i da tako napravi celinu. Opsesivne misli i kompulsivne radnje vise nisu izolovane pojave, nego deo celine sa neprijatnim osecanjima od kojih poticu. Tek kada postanemo svesni ove celine mozemo da je “transformisemo” u ljubav prema sebi i samopostovanje.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut